CITES
Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље фауне и флоре - CITES (the Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora) је међународни споразум између влада земаља чланица. Циљ Конвенције је да се осигура да међународна трговина живим примерцима дивљих животиња и биљака, њихових делова и деривата не угрози опстанак изтих врста у дивљини.
У циљу борбе против кријумчарења и незаконите трговине најрањивијим објектима природних ресурса и ради организације ефектне контроле извозно - увозних активности с животињама и биљкама, на иницијативу IUCN, 1973. године успостављена - (CITES). Према месту оснивања назива се и Вашингтонска конвенција, а на снагу је ступила 1. јула 1975. године
CITES Конвенција регулише промет преко 33,000 врста животиња и биљака. Спискови свих врста налазе се на Додацима I, II и III Конвенције и можете их прегледати на интернет презентацији CITES Секретаријата. На Додацима CITES Конвенције налазе се, између осталог, све "велика мачке", сви примати, папагаји, алигатори, крокодили, птице грабљивице, слонови, носорози, корњаче, морске корњаче, мноштво егзотичних гмизаваца, корали, морских коњићи и многе друге врсте. Велики број биљних врста су такође заштићене, на пример: орхидеје, кактуси и тропске биљке.
CITES у Србији
Новембра 2001. године, тадашња Савезна Република Југославија ратификовала je CITES (Службени лист СРЈ бр. 11/2001), од марта/априла 2002. године Конвенција је ступила на снагу, а на основу договора ресорних министарстава две савезне републике Република Србија је преузела одговорност за спровођсње одредбi CITES у СР Југославији. Од 28. јануара 2003. године компетенције су са савезног прснесне на републичке нивое. Након престанка постојања државне заједнице Србије и Црне Горе, Република Србија је у континуитету наставила спровођење конвенције на својој територији.
Како CITES функционише?
CITES функционише тако што се дивље врсте животиња и биљака сврставају у одређене категорије које подлежу различитим мерама контроле промета и трговине. Сваки тип увоза, извоза, поновног извоза и уноса из мора врста које покрива CITES Конвенција мора бити одобрено кроз систем издавања и провере дозвола. Свака држава чланица Конвенције је дужна да одреди један или више управних органа који ће управљати издавањем дозвола и један или више научних и стручних тела за пружање савета и мишљења о последицама трговине на статус дате врсте.
У Србији управни орган је Министарство животне средине и просторног планирања, док постоји више научних и тручних тела (Завод за заштиту природе Србије, Биолошки факултет, Институт за биолошка истраживања “Синиша Станковић” и Природњачки музеј).Врсте заштићене под CITES Конвенцијом наведене су у Додацима I, II и III Конвенције. (За додатне информације о врстама које покрива CITES Конвенција видите овде).
Додатак I и II
Додатак I садржи врсте којима прети изтребљење. Трговина примерцима ових врста је дозвољена само у посебним случајевима.
Додатак II садржи врсте којима не прети изтребљење, али чија трговина мора бити контролисана да би се избегло експлоатисање које би угрозило њихов опстанак.
Конференција чланица (Conference of the Parties - CoP), које је главно одлучујуће тело Конвенције и састоји се од свих држава чланица, одлучило је Резолуцијом Конференције 9.24 да се користе одређени биолошки и трговински критеријуми у одређивању да ли врста треба да буде уврштена у Додатак I или II. Пре сваког заседања Конференције чланица, предлози могу бити поднети по истим тим критеријумима од стране чланица. Свака потенцијална измена је размотрена и прослеђена на гласање.
Додатак III
Овај Додатак садржи врсте које су заштићене на територији барем једне дежаве, која тражи од осталих дражава чланица CITES Конвенције за помоћ у контроли промета датим врстама. Измене у Додатку III прате посебну процеду која се разликује од оне за измене Додатака I и II, зато што свака држава чланица може да прави једностране амандмане.
Примерак врсте која се налази на Додацима CITES Конвенције може да се увезе, извезе или поновно извете из државе чланице само ако га прати одговарајући документ који се предаје на увид одговарајућој државној служби на граничном прелазу. Постоје разлике у потребној документацији код држава чланица Конвенције, зато је важно да се увек провере национални прописи јер они могу бити ретриктивнији од саме Конвенције.