Обавезе држава уговорница

Анекс I државе уговорнице истовремено наведене у Анексу Б Кјото протокола имају квантификоване обавезе смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште предвиђене Кјото протоколом, обавезу да усвајају националне програме и да предузму одговарајуће мере смањења и ограничења антропогених емисија гасова са ефектом стаклене баште али и да заштите и повећају своје поноре. Исто тако, ове државе уговорнице могу имплементирати програме и мере заједно са другим државама уговорницама или им могу помагати у постизању циљева предвиђених Конвенцијом. Треба нагласити да је према одредбама Протокола (члан 3.) за индустријски развијене земље узета 1990. година као референтна година за смањење националних емисија GHG, док је земљама у транзицији омогућено да саме предложе за њих најповољнију историјску базну годину или период, и о томе обавесте Конференцију уговорница, при подношењу свог првог националног извештаја. Иако је Протоколом предвиђен низ општих мера како би се помогло Анекс I државама у достизању својих емисионих циљева, за њихово оперативно спровођење било је неопходно донети пакет усаглашених процедура и поступака. Договор је постигнут након вишегодишњих преговора усвајањем тзв. Маракешког споразума 2001. године на седмој конференцији држава уговорница Конвенције. Земље у развоју, не-Анекс I државе уговорнице, немају квантификоване обавезе предвиђене Кјото протоколом услед чињенице да оне нису главни контрибутор емисијама GHG. Међутим, иако немају циљеве изражене нумерички, земље у развоју, потписујући Кјото протокол, деле заједничку одговорност за смањење емисија и преузимају опште обавезе из члана 10. Протокола, које се односе на: Припрему програма који треба да побољшају квалитет локалних емисионих фактора и модела за припрему и периодично ажурирање националних инвентара антропогених емисија из извора и одстрањивања путем понора свих гасова са ефектом стаклене баште који нису обухваћени Монтреалским протоколом. Израду и имплементацију националних или регионалних програма мера за ублажавање климатских промена и мера за адекватно прилагођавање/адаптацију на измењене климатске услове. Ови програми, између осталог, треба да обухвате сектор енергетике, саобраћаја, индустрије, пољопривреде, шумарства и управљања отпадом. Сарадњу у научним и техничким истраживањима. Сарадњу и унапређење развоја и имплементације програма образовања и обуке укључујући јачање националних капацитета и подстицај подизања свести јавности у погледу климатских промена. Обавезу укључења у националне комуникације информација које се тичу горе наведених програма и активности.